Као деца били смо научени од својих родитеља и навикнути да на Божић добијамо поклоне. Дечјој радости није било краја. Шарено окићено божићно дрвце са свим куглицама, ламетама и разним свећицама блистало је кроз прозоре станова. А испод дрвца налазило се оно што смо ми деца најрадосније очекивали – поклони. Према могућностима родитеља било их је мањих и већих. Људи су свуда били радосни, смех и шала били су стални пратиоци, а мирис цимета и ваниле ширио се по целој кући.
         Све што су нам тада родитељи испричали о том слављу прихватали смо као готове чињенице. Веровали смо у то као да су њихова образложења сама по себи јасна.
         Размислимо мало! Ретко се ко од нас запитао зашто у то све верује, зашто учествује у тим обичајима и одакле они долазе? Ми смо рођени у свету пуном обичаја и традиција, и кад само постали старији, преузели смо их у свој живот без превише размишљања.
         Откад и одакле сежу почеци слављења Божића? Да ли је то стварно дан Исусовог рођења? Да ли су апостоли, који су Исуса лично познавали и које је Он поучавао, славили Његов рођендан 25. децембра? Да ли су га уопште славили? Зашто Божић свечано славе и нехиршћани иако се ради о најважнијем хришћанском слављу? Зашто чланови породице, пријатељи и познаници размењују поклоне за Божић? Да ли само зато што су мудраци са истока Исусу донели поклоне? Одговори на ова питања ће вас изненадити. Уствари, већина људи има о божићним обичајима сасвим крива схватања. Шта су заиста стварне чињенице?

         Пошто је Католичка црква проширила Божић по целом свету, она би требала да има најверодостојније информације о том обичају. У Католичкој енциклопедији која је издата 1911. године (Catholic Encyclopedia), под речју Божић (Christmas) може се прочитати следеће: „Божић се не убраја у светковине прве Цркве (почеци хришћанске Цркве сежу после Исусове смрти). Прве доказе о том слављу налазимо у Египту. Незнабожачки обичаји који су се временски славили око јануара постали су Божићни обичаји.“
         Под речју „Рођендан“ (Natal Dаy) сазнајемо да је ранокатолички црквени отац Ориген (теолог из 2.- 3. века, рођен у Александрији) сазнао следећу истину. „... у Библији нигде није назначено да се на Његов (Исусов) рођендан славило или приређивао банкет. То су радили само грешници (као фараон или Ирод) који су дан кад су били рођени навелико славили.“
         Ту изјаву можемо наћи и у Евангеличком црквеном лексикону (Еvangelische Кirchenleksikon, 1959., 3. св., стр. 1742): „Црква је у мученичко време одбацила рођенданска славља с гневом јер су подсећала на славља која су пагани приређивали својим боговима за њихове рођендане.“
         У енциклопедији Grossen Brockhaus, 16. издању, читамо под назнаком Божић (Wеihnachten): „Слављење Исусовог рођендана било је прихваћено од стране већине тек после великих противљења у 4. веку, и отада се слави сваке године ... Успостављању божићног славља погодовале су чињенице које су се противиле незнабожачком слављу Sol Invictus. С друге стране, 25. децембар, дан зимског солстиција (најкраћи дан у години), требао је указати на Христа, право светло света, и тако симболику Sol Invictus пренети на Исуса Христа.“
         Али шта је Sol Invictus? У 17. издању споменуте енциклопедије пише: „Sol Invictus (латински Непобедиво Сунце) је име иза којег се крије вавилонски бог Вал, којега је цар Аurelian (274. г. по Хр.) прогласио богом Царства. Његов дан је био 25. децембра.“
         Џемс Џорџ Фрејзер пише следеће у Тhе Golden Bough: „Највећи пагански верски култ који је 25. децембар славио као свој највећи празник, био је пагански култ поштовања Сунца – митраизам... та зимска прослава звала се 'Рођење', 'Рођење Сунца'.“
         Да ли је због те паганске прославе Римска црква изабрала 25. децембар? Нека нам Католичка енциклопедија одговори на то питање. „Добро позната прослава Сунца 'Natalis Invicti' – 'Рођење непобедивог Сунца', која се славила 25. децембра, имала је снажан утицај на одлуку при избору нашег децембарског датума!“
         У књизи Религија у историји и садашњости (Religion in Geschichte und Gegenwart) у 3. издању уз појам Божић (Weihnachten) стоји записано: „Божић (Wеihnachten) је на нашем језику име за славље Христовог рођења. Он је вероватно незнабожачког порекла ... и означава посвећене ноћи зимског солстиција ... Слављење Божића 25. децембра почиње у Цркви тек у другој трећини 4. века. До 4. века било је врло јако противљење (предводили су га Оrigen, Аrnobius, Кlemens Аleksandar и Еpifan, познати и признати теолози) јер се прослављање царског рођендана сматрало паганским обичајем. Али упркос свему слављење рођендана Исуса Христа брзо се укоренило, и то очигледно из догматских разлога. Божић слави утеловљење Бога па је могао добро да се користи као оружје против аријанизма и њему сличних јереси (учења која противрече науци Католичке цркве). Почетак божићног славља налазимо код Римске цркве. Римски бискуп одредио је 25. децембар као дан рођења Исуса Христа вероватно због тога што је цар Аurelian (270.-275. г. по Хр.) тај дан прогласио даном светковине Сунца. Тако је сада требало да буде прослављана Христова победа, победа правог Сунца над паганским култом.“
         Из свих ових набројаних извора можемо закључити да у првим вековима Божић није био слављен. У 4. веку наилазимо на почетке његове прославе у Католичкој цркви, а тек у 5. веку се црквеном одредбом прописује да Божић треба да постане службени хршћански празник.

         Али када је Исус рођен? Ако већ желимо да славимо Његов рођендан, онда бисмо требали да знамо којег датума да га прослављамо јер је и нама драго, а и битно, да нам се рођендан честита оног датума кад смо стварно рођени.
         Кад је обећани Месија угледао светло овога света, „... у том истом крају су боравили пастири; ноћиваху под ведрим небом, бдијући над стадом својим.“ (Лука 2,8) То у Јудеји у децембру није било могуће. Пастири су своја стада дотерали у штале с јудејских пропланака и равница најкасније до 15. октобра да би их заштитили од хладноће и кишног периода који је наилазило. Имајте у виду да Библија у Песми над песмама 2,11 и у Јездри 10,9.13 упућује на то да је зима била кишни период, што је онемогућавало задржавање пастира на отвореном простору. „Код Јевреја је у то време био обичај да око Пасхе (почетак пролећа) истерају стада на поља и пашњаке, а с почетком првих киша поново су их враћали у штале“, пише у Коментару Аdamа Clarkа (Nеw Yоrk, 5. св., стр, 370).
         Даље, у истој књизи можемо прочитати следеће: „За време испаше пастири су били уз стадо дан и ноћ. С обзиром да су прве кише почеле да падају почетком јеврејског месеца Мархешвана, што би одговарало периоду од средине до краја октобра и почецима новембра, из чега можемо закључити да су овце целог лета биле на отвореном. Пошто су пастири са стадима још увек били на пропланцима, то говори у прилог чињеници да октобар још увек није почео и да Исус није могао да буде рођен 25. децембра, у време кад се стада ни у ком случају нису налазила на пашњацима. Због те непобитне чињенице требало би одбацити мишљење да је Исус рођен у децембру...“
         Сваки лексикон или неки други веродостојни извор потврдиће да Исус није рођен 25. децембра. Католичка енциклопедија то такође отворено признаје. А шта је с вама?
         Тачан датум Исусовог рођења очигледно није познат. У Јеванђељу по Луки у 2. поглављу налазе се стихови који непобитно упућују на закључак да је Исус био рођен у рану јесен – вероватно у септембру – шест месеци након Пасхе. Да је Бог желео да се Исусово рођење прославља, сигурно нам не би ускратио информацију о том датуму.

         Како је уопште тај пагански празник могао да постане хришћански? У New Schaff-Herzog Encyslopedia оf Religious Knowledge изнета су врло јасна објашњења о Божићу: „Паганске сатурналије (славља у периоду од 17. до 24. децембра) биле су предубоко укорењене у народним обичајима да би се хришћанским утицајем могле уклонити ... Паганско славље препуно весеља и граје било је толико омиљено да су хришћани били срећни што су имали оправдање, да уз мање промене у духу и форми, то исто славље и надаље славе. Хришћански проповедници са запада и Блиског истока протестовали су против недоличне лакомислености с којом се приступало Христовом рођењу, док су хришћани из Месопотамије своју западну браћу оптужили за паганство и обожавање Сунца због преузимања тог паганског славља у хришћанство.“
         Хришћанство је до четвртог века било слабо распрострањено, чак и у римском свету. Број верника се, додуше, свакодневно повећавао, али их је у целини било још увек јако мало. Хришћани су били прогањани и од власти и од становништва. Али од времена цара Константина, који се у четвртом веку обратио на хришћанство и допустио исповедање како хришћанства тако и незнабоштва, дошло је до масовног преласка незнабожачких народа у такво прилагођено хришћанство.
         У вези с тим врло је занимљиво и преузимање недеље – дана незнабожачког обожавања и мољења Сунцу – од стране Константина Великог, јер се у томе може видети утицај незнабожачког маникеизма (Мanichaisam), који је у Сунцу видео Божјег Сина. И управо то је у четвртом веку допринело да мноштво које је прешло у хришћанство препозна и призна 25. децембар (рођендан бога Сунца) као рођендан Божјег Сина.
         И тако је дошло до тога да је „Божић“ постао незамењиви део живота у нашем западном свету. Иако ми то другачије називамо, то је и даље старо паганско обожавање Сунца. Разлика је једино у називу. Зеца можемо назвати лавом колико год пута желимо, али он ће упркос томе остати зец.
         У Еncyclopedia Britannica налазимо следећи навод. „Око 354. године неки романски народи вероватно су датум Исусовог рођења са 6. јануара пребацили на 25. децембар, који се дотад славио у част бога Митре или као рођење непобедивог Сунца... Сирци и Арамејци, који су и даље славили 6. јануара, оптужили су Романе (Римљане) за обожавање Сунца и паганство...“

         Настао је у старом Египту у време цара Озириса и царице Изис (Ашере или Астарте) и њиховог сина Хоруса (Тамуза). Да, његови почеци сежу у време пре потопа.
         Многа писмена предања говоре о човеку који је на подручју Египта организовао велики отпад од Бога и чији се утицај осећа до данашњег времена.
         Након превремене смрти цара Озириса, његова жена Изис проширила је учење о његовом даљем животу у духовном телу. Она је тврдила да је преко ноћи из једног мртвог дрвеног трупца изникло зимзелено дрво које је симболисало нови живот мртвог Озириса. Надаље је тврдила да ће Озирис сваке године на свој рођендан посећивати зимзелено дрво и испод њега остављати поклоне. Рођендан цара Озириса, који је у свом сину Хорусу (Тамузу) наново рођен, био је 25. децембра. То је заправо исконски почетак Божића.
         Узевши у обзир све то, занимљиво је упоредити речи пророка Јеремије са савременим обичајем украшавања божићног дрвца: „Јер су обичаји тих народа пука ништавност; само дрво посечено у шуми, дело руку тесарових, украшено сребром и златом, причвршћено клиновима и чекићима да се не клима. Попут палме стоје усправно, налик на птичја страшила у врту...“ (Јеремија 10,3-4)
         Помоћу те и многих других превара и интрига Изис је постала „небеска краљица“, док је Озирис под различитим именима и називима био „божански син неба“. У следећим нараштајима, посебно код Феничана у каснијем раздобљу, Озирис је постао бог Сунца Вел или Ваал. У том лажном систему, који је у Вавилон поново увео Нимрод (погледај 1.Мојсијева 10 и 11), „мајка и дете“ (Изис и наново рођени Озирис) су главни објекти обожавања и клањања. Обожавање „мајке и детета проширило се целим светом, али су имена у различитим земљама и језицима била другачија. У Азији су то Кybele и Deoius, у Риму Fortuna и Јupiter. Чак и у Грчкој, Кини, Јапану и Тибету налазимо много пре Христовог рођења појаву обожавања „Богородице с дететом“.
         Многи људи бивају запрепашћени кад о томе чују и сазнају истину. Многи одбијају ту спознају. А Бог је заповедио својим слугама: „Вичи из свег грла, не устежи се! Глас свој попут рога подигни. Објави мом народу његове злочине, дому Јаковљеву грехе његове.“ (Исаија 58,1) Колико год нам се ти подаци чинили необичнима, они су неизбежне чињенице историје и Библије!
         Прве почетке Божића налазимо у далекој историји. Његово постојање повезује се с организованим отпадништвом у којем се овај отпали свет налази већ толико векова. У Египту је 25. децембар одувек био признат као рођендан Озириса , мужа краљице Изис (то је египатско име за „небеску краљицу“). Преко египатског утицаја, а касније и преко вавилонског система, слављење тог познатог рођендана проширило се у далеке делове тадашњег света, много пре Христовог рођења.
         25. децембар није рођендан Исуса Христа, правог Месије. Апостоли и прва Црква нису ни у које време славили Његов рођендан. У Библији не налазимо ниједну заповест која би се на то односила. Рођенданско славље је општеприхваћен незнабожачки, а не кршћански обичај.
         На тај начин је прастаро обожавање паганских религија под новим, хришћанским називима пренесено у будуће нараштаје.

         У Encyclopedia Britannica на стр. 648-649 читамо о Св. Николи следеће: „Св. Никола, бискуп из Мире, је светац кога су Грци и Римљани славили 6. децембра ... Легенда каже да је од његовог тајног даривања мираза за три кћери једног сиромашног грађанина настао обичај тајног даривања на дан Св. Николе, 6. децембра, као слика приближавајућег Божића.“ Одатле и веза између Божића и Св. Николе.
         Светковине које су код незнабожачких народа започињале у касну јесен и почетком зимског периода биле су пуне приказа добрих и злих духова и богова. Те светковине и различите сподобе које су у њима биле спомињане добиле су и нова имена у нараштајима који су се у међувремену обратили у хришћанство. Али улога им је остала иста. Те особе у различитим народима долазе под разним именима, али с истом улогом – Božićnjak, Santa Claus, Father Christmas, St. Маrtin, Pérе Noel. Без тешкоћа можемо открити везе између тих старих „земаљских духова“ и Деда Мраза који се спушта кроз димњак да би оставио поклоне. Да би дочекали таквог посетиоца, требало је припремити кућу за његову посету, што се код Кинеза, на пример, види у великом чишћењу домова. Обучен у јаркоцрвену капу и капут, тај бог ватре долазио је из даљина у домове да би их наградио или казнио. Данас тај исти бог долази у облику Деда Мраза.
         Током целе године родитељи кажњавају своју децу за сваку неистину, али како се приближава Божић, управо они сами износе својој деци неистину о Св. Николи и Деда Мразу. Зар је онда зачуђујуће што многа деца, кад одрасту и сазнају истину о Деда Мразу, узму здраво за готово да је и Бог некакав митолошки лик?
         Да ли је хришћански причати деци митове и неистине? Бог је рекао: „Не сведочи лажно!“ (2. Мојсијева 20,16)
         Некад нам се нешто наизглед јако безазлено, може учинити добро и право, али Бог је рекао: „Неки се пут чини човеку прав, а на крају води к смрти.“ (Приче Соломунове 16,25)
         Сигурно је за многе људе божићно време најлепше у целој години. Али управо у томе лежи заводљивост. Сотона се појављује као „анђео светла“ да би завео (2. Коринћанима 11,14 и Откривење 12,9).
         Божићни обичаји одражавају потпуно нехришћанске легенде и преваре. Неке од данашњих божићних обичаја су католички концили из Рима, енглески Парламент и англикански пуританци у прошлости забрањивали. Зато је оправдано поставити следеће питање: Има ли у том хришћанском празнику уопште нечег хришћанског?
         Што се тиче узајамног даривања – важног аспекта тог славља – многи ће мислити да барем то мора бити библијског порекла. Нису ли мудраци с Истока донели своје поклоне тек рођеном Исусу?

         Следећи цитат наводимо из Bibliotheca Sacra (12. св., стр. 153-155): „Узајамно даривање пријатеља за божићно славље има исти карактер као и за сатурналије и хришћани су га морали преузети из паганства, што можемо закључити из упозоравајућих Тертулијанових изјава.“
         Чињеница је да тај дубоко укорењени обичај даривања за време Божића нема никакве везе с Исусовим рођењем. Тиме се не прославља Исусово рођење нити се чини нешто у Његову славу. Узмимо, на пример, да неко кога волимо има рођендан. И на тај дан бисмо хтели да га посебно обрадујемо. Хоћемо ли тада куповати поклоне за друге? Хоћемо ли своје миле и драге, наше пријатеље и познанике обрадовати поклонима и од њих примити поклоне, а потпуно пропустити даривати онога коме је заправо рођендан? То би стварно било бесмислено, зар не?
         А управо се то догађа у целом свету. Људи славе дан који није Исусов рођендан тако да штеде сваки новчић не би ли купили поклоне за своје миле и драге, и међусобно их изменили. Али искуство нам говори да, како се приближава децембар, скоро сви који се називају хришћанима заборављају да дају поклоне Исусу и дарове за ширење Јеванђеља.
         Испитајмо шта нам Библија говори о поклонима мудраца с истока. У Јеванђељу по Матеју 2,1-11 налазимо извештај: „Када се Исус родио у Витлејему јудејском, за време цара Ирода, дођоше с истока мудраци у Јерусалим и упиташе: 'Где је новорођени цар јеврејски?'
         ...Уђоше у кућу и нађоше дете с Маријом, мајком његовом; падоше ничице и поклонише му се. Затим отворише ризнице своје те га обдарише златом, тамјаном и смирном.“
         Имајмо на уму да су мудраци с истока тражили Исуса као новорођеног јудејског цара. Зашто су Му донели поклоне? Да би прославили Његов рођендан? Нипошто! Они су, уствари, дошли неколико дана, или чак недеља, после Његовог рођендана.
         Зашто су то учинили? О томе читамо у Коментару Адама Кларка (5. св., стр. 46):
         „Редак 11 (...те га дариваше...): Приступити цару или високим службеницима код источних народа је било незамисливо. Тај обичај се много пута спомиње у Старом завету... Овде је јасно да то није никакав нови хришћански обичај – измењивање поклона међу пријатељима и у кругу породице за прослављање Исусовог рођендана. Мудраци с истока следили су стари обичај да се цару долази с поклонима. Они су му дакле приступили као персонификованом јудејском цару. По свом обичају донели су поклоне, као што је и царица од Саве донела поклоне Соломуну.“

         Неко ће рећи: „Ако већ није познат тачан датум Исусовог рођења, зашто не би постојао дан у години кад бисмо славили Његово рођење?“ Одговор на ово питање даје нам већ раније цитирана Catholic Encyclopedia: „Само грешници, а не свети, славили су свој рођендан.“
         Слављење рођендана не потиче из хришћанства, већ из паганства.
         Али следећи аргумент је најчешћи: „У реду, ако почеци Божића и јесу паганског порекла, ми га данас не славимо зато што обожавамо Сунце, нити да бисмо тиме поштовали лажног Бога. За нас је то празник љубави и помирења, дан сећања на Исуса Христа.“ На то нам Бог даје до знања: „... Чувај се да не паднеш у замку; не пођи за њима [паганима] ... Не истражуј о њиховим боговима и не говори: 'Како су они народи поштовали своје богове, тако ћу и ја.' Немој онако поступати према Јахви, Богу своме. Та Јахви је зазорно и мрско све што су они чинили својим боговима.“ (5. Мојсијева 12,30-31)
         Бог нам је у својој речи јасно дао до знања да он овакав начин богослужења не може прихватити иако је оно намењено Њему у славу. Такво богослужење не слави Њега, већ паганске богове којима је и било намењено. Бог не жели да Му служимо према личним мишљењима. Исус је рекао: „Бог је Дух, и који му се клањају, морају му се клањати у духу и истини.“ (Јован 4,24)
         Шта је, дакле, истина? Реч Божја, Свето писмо је истина (Јован 17,17), и у њему налазимо да Бог не прихвата поштовање које је огрнуто плаштом паганских обичаја и богослужења. Једном приликом Исус је изјавио: „Овај ме народ поштује уснама, а срце му је далеко од мене. Узалуд мисли да ме поштује док поучава као моју науку заповести људске.“ (Матеј 15, 8-9)
         Слављење Божића потиче из људске традиције, док га Божје заповести забрањују. Милиони људи поштују људска предања и тиме крше Божје заповести. Бог нам наређује у вези с паганским обичајима: „Не чини тако... Све што вам наређујем држите; томе ништа не домећи и ништа не одузимај.“ (5.Мојсијева 12,31; 13,1)
         Већина људи данас не придаје тој заповести никакву вредност, већ следе људске заповести и славе Божић.
         Ми кажемо да смо хришћански народ, а заправо смо следбеници Вавилона, само то не знамо или не желимо да знамо.
         „Изиђите из ње, народе мој, да се не помијешате у гријехе њезине, и да вам не науде зла њезина!“ Ово упозорење налазимо у Откривењу 18,4.

         JДа ли је Исус рођен у децембру? Ако није, када је онда рођен? У којем месецу? Које године? Да ли је тачан датум Његовог рођења уопште од неке важности?

         Сваке године у децембру реке туриста долазе у градић Витлејем у Јудеји, јужно од Јерусалима, да би тамо учествовали у божићном слављу. Неки чак иду од Јерусалима до Витлејема, десетак километара, пешице. Мноштво људи слива се витлејемским улицама и гура испред старе цркве за коју се говори да је саграђена на месту Исусовог рођења.
         Многи од тих туриста долазе у Израел лоше припремљени јер нису спремни за временске прилике које у то време тамо владају. Од новембра до марта тамо је, наиме, зима. Хладно је, посебно ноћу. Често пада киша, а понекад пада и снег. Шта те временске прилике – у вези с Исусовим рођењем – треба да значе, ретко ко поставља питање.
         У Библији је забележено да су на дан Исусовог рођења „у том истом крају боравили пастири; ноћиваху под ведрим небом, бдијући над стадом својим.“ (Лука 2,8)
         Можемо питати библијске научнике или било којег Израелца, и свако ће нам одговорити да је у децембру то немогуће. Тако можемо већ само на основу тог стиха у Луки 2,8 да закључимо да је Исус морао да буде рођен до средине октобра – кад је у Витлејему било још летње или јесење време. 25. децембар зато не може бити датум Његовог рођења.

         На основу Јеванђеља по Луки 1, 24-38 девица Марија је чудом Духа Светога остала трудна, у тренутку кад је њена рођака Јелисавета већ шест месеци носила под својим срцем дете, Јована Крститеља.
         „После тог времена заче његова жена Јелисавета. Пет месеци брижно се крила и говорила: 'Ово ми је учинио Господ у време кад се удостојио да скине с мене срамоту међу људима.' После шест месеци посла Бог анђела Гаврила у галилејски град по имену Назарет ... А девојци беше име Марија.“ (Лука 1, 24-27) (Luka 1, 24-27)
         Исус је, дакле, био рођен шест месеци после Јована Крститеља.
         Кад бисмо могли утврдити време рођења Јована Крститеља, требали бисмо додати само шест месеци да утврдимо време Исусовог рођења. Пружа ли нам Библија податке о времену Јовановог рођења?
         Да, и то следеће: Јелисаветин муж Захарија, био је свештеник у храму у Јерусалиму. Он је припадао „Авијином реду“ (Лука 1,5). У време израелског цара Давида (1000 година пре Христа) број свештеника је вртоглаво порастао, тако да су морали бити подељени у редове службе коју су наизменично обављали у храму (1. Књига дневника 24). Сваки ред служио је једну седмицу, од суботе до суботе (2. Књига дневника 23,8). Авија се налазио у осмом реду службе (1. Књига дневника 24,10).
         Талмуд (велики јеврејски правни кодекс) нам даје до знања да је први ред почео своју службу прве седмице првог месеца по јеврејском календару. Тај месец зове се Авив или Нисан, и почиње на северном делу Земљине полулопте с почетком нашег пролећа.
         Други ред служио је у другој седмици првог месеца. У трећој седмци – на празник Пасхе и бесквасних хлебова – служила су сва 24 реда заједно како је било одређено. У четвртој седмици служио је трећи ред, и тако редом.
         За осми ред – Авијин, којем је припадао Захарија – служба је почињала почетком девете седмице. Али његов ред остао је да служи у храму још једну седмицу, десету по реду, јер је у десетој седмици био Празник жетве, касније познат као Педесетница, кад су опет сва 24 реда служила заједно.
         У те две седмице, деветој и десетој по јеврејском календару, дошло је до објаве анђела Гаврила да ће Захаријина жена ускоро остати трудна (Лука 1,8-20). Кад је четрнаестодневно време службе прошло, Захарија и Јелисавета кренули су из Јерусалима кући, и Јелисавета је остала трудна (стихови 23-24) – по нашем календару крајем јуна или почетком јула.
         Након Јелисаветине трудноће на дело ступају биолошке чињенице које нам говоре да трудноћа траје девет месеци. Јелисаветин шести месец трудноће падао је у децембру, а порођај три месеца касније, крајем марта или почетком априла следеће године. Шест месеци касније дошло је време Исусовог рођења, крајем септембра или почетком октобра, у време кад су стада још увек била на пашњацима. Исус сигурно није рођен у децембру.
         Човек је од Бога добио слободну вољу којом може да одлучи коме ће служити, да ли правоме Богу с правим поштовањем које је Он сам одредио или паганским боговима на њихов начин. На дар смо добили и разум којим можемо, на основу чињеница, да одлучимо шта је истина а шта није. Ове чињенице које смо вам навели нису производ људске маште, већ их је писала историја. Колико год нам то тешко падало, историја се не да мењати. Једино што можемо да променимо јесте наш однос према њој. Ми сами можемо да се мењамо и истину назвати истином, а лаж кривотворином.
         Прави хришћанин неће правити компромисе с паганством. Паганство – па било оно чињено и у Исусово име – остаје паганство. Хришћанство помешано с паганством није право хришћанство.
         „Не будите с неверницима под једним те истим јармом! Шта има праведност с безакоњем? Шта ли је заједничко светлу и тами? Како је могућ споразум између Христа и Велијара [Сотоне]? Какав заједница постоји између верника и неверника? Какав ли склад између храма Божјега и идола? А ми смо храм Бога живога, као што рече Бог: 'Становаћу међу њима и међу њима ходати. Ја ћу бити њихов Бог, а они ће бити мој народ.' Зато изиђите између њих и одвојте се – вели Господ! не дотичите се ничега нечиста, и ја ћу вас примити! Ја ћу вам бити Отац, а ви ћете ми бити синови и кћери, вели Господ Свемогући.“ (2. Коринћанима 6,14-18)